Contemporary orthodox iconography, painted with traditional techniquesPravoslavni ikonopis slikan tradicionalnom tehnikom
Text by Minja Poljak
An icon is a religious work of art, most commonly a painting, in the cultures of the Eastern Orthodox Church, Oriental Orthodoxy, the Roman Catholic, and certain Eastern Catholic churches. They are not simply artworks but “an icon is a sacred image used in religious devotion.The most common subjects include Christ, Mary, saints and angels. Although especially associated with portrait-style images concentrating on one or two main figures, the term also covers most religious images in a variety of artistic media produced by Eastern Christianity, including narrative scenes, usually from the Bible or lives of saints.
Eastern Orthodox tradition holds that the production of Christian images dates back to the very early days of Christianity, and that it has been a continuous tradition since then. Modern academic art history considers that, while images may have existed earlier, the tradition can be traced back only as far as the 3rd century, and that the images which survive from Early Christian art often differ greatly from later ones. The icons of later centuries can be linked, often closely, to images from the 5th century onwards, though very few of these survive. Widespread destruction of images occurred during the Byzantine Iconoclasm of 726–842, although this did settle permanently the question of the appropriateness of images. Since then icons have had a great continuity of style and subject; far greater than in the icons of the Western church.
More than in the West, traditional depictions were often considered to have authentic or miraculous origins, and the job of the artist was to copy them with as little deviation as possible. The Eastern church also never accepted the use of monumental high relief or free-standing sculpture, which it found too reminiscent of paganism. Most modern Eastern Orthodox icons are very close to their predecessors of a thousand years ago. Thus to kiss an icon of Christ, in the Eastern Orthodox view, is to show love towards Christ Jesus himself, not mere wood and paint making up the physical substance of the icon.
White Angel is a detail of one of the best known frescoes in Serbian culture in the Mileševa monastery, Mironosnice na Hristovom grobu (Myrrhbearers on Christ’s Grave), dated c. 1235 in Serbia during the reign of King Stephen Vladislav I of Serbia. Considered one of the most beautiful works of Serbian and European art from the High Middle Ages, this fresco is considered to be one of the great achievements in European painting. It depicts the arrival of the myrrhbearers at the tomb of Christ on Sunday morning, after the events of the Crucifixion. Sitting on the stone is the Angel of the Lord dressed in a white chiton, whose myrrh-bearing arm shows the place of Christ’s resurrection, and his empty tomb.
The Mileševa monastery originates from the 13th century and is one of the most influential Serbian monasteries in which was buried St Sava, a Serbian prince responsible for the autocephaly of the Serbian Church, and the first Archbishop and legislator, all until his relics have been burnt by Turkish Grand Vizier Sinan Pasha in 1594 in Belgrade.
A picture of the White Angel of Mileševa was sent as a message in the first satellite broadcast signal from Europe to America after the Cuban Missile Crisis, as a symbol of peace and civilization.
Renowned “White Angel” which is considered to be one of the most extinguished art pieces of Serbian and European art history of the Middle Ages. It is believed to be painted by unknown Greek authors in the 13th century, on the southern wall of the church of Ascension of Jesus Christ’swest aisle, which belongs to the Mileševa monastery, under the protection of UNESCO organization.
The “White Angel” fresco was painted with smooth and broad brush strokes, a handiwork of people who had a keen sense of color and a power to reach the depths of human soul with a brush. Perhaps the best description of a feeling emanating from this fresco was delivered by a Serbian bishop Nikolai Vladimirovich, who said: “Observing “White Angel” is identical to a prayer!”
Text by Minja Poljak
Икона је верско уметничко дело, најчешће сликарство, у културама источне православне цркве, оријенталног православља, римокатоличке и неких источно-католичких цркава. То нису само уметничка дела већ је икона света слика која се користи у верској побожности. Најчешћи предмети укључују Христа, Марију, свеце и анђеле. Иако се посебно повезује са сликама у портретном стилу концентрисаним на једну или две главне личности, овај термин такође покрива већину религиозних слика у различитим уметничким медијима које производи источно хришћанство, укључујући и приповједне призоре, обично из Библије или живота светаца.
Источно-православна традиција каже да производња хришћанских слика сеже у врло ране дане хришћанства и да је од тада непрекидна традиција. Модерна историја академске уметности сматра да, иако су слике можда постојале и раније, традиција се може пратити тек у 3. веку и да се слике које преживе из ранохришћанске уметности често увелико разликују од каснијих. Иконе каснијих векова могу се повезати, често уско, са сликама од петог века па надаље, мада их врло мало преживљава. До раширеног уништавања слика дошло је током византијског иконоклазма 726–842., Иако је то трајно решило питање прикладности слика. Од тада су иконе имале велики континуитет стила и теме; далеко већи него на иконама западне цркве.
Више него на Западу, традиционалне слике често су се сматрале аутентичним или чудесним пореклом, а задатак уметника био је да их копира са што мањим одступањима. Источна црква такође никада није прихватила употребу монументалне високе рељефне или слободностојеће скулптуре, за коју је сматрала да превише подсећа на поганство. Већина модерних источњачких православних икона је врло блиска њиховим претходницима од пре више од хиљаду година.
Према томе, пољубити икону Христову, у православном источном смислу, значи показати љубав према самом Христу Исусу, а не само дрво и боја која чине физичку супстанцу иконе.
Бели анђео је детаљ једне од најпознатијих фрески у српској култури у манастиру Милешева, Мироноснице на Христовом гробу, датирани у ц. 1235. у Србији за време краља Стефана Владислава И. Сматра се једним од најлепших дела српске и европске уметности из средњег века, ова фреска се сматра једним од највећих достигнућа европског сликарства. Приказује долазак мирољубаца на Христов гроб у недељу ујутру, после догађаја распећа. На камену сједи Анђео Господњи обучен у бијели хитон, чија рука која носи мирно показује мјесто Христовог васкрсења и његову празну гробницу.
Манастир Милешева потиче из 13. века и један је од најутицајнијих српских манастира у коме је сахрањен свети Сава, српски кнез одговоран за аутокефалност српске цркве, и први надбискуп и законодавац, све док његове мошти нису спаљене турског великана везира Синан Паше 1594. у Београду.
Слика Милешева бијелог анђела послата је као порука у првом сателитском емитованом сигналу из Европе у Америку након кубанске ракетне кризе, као симбол мира и цивилизације.
Познати „Бели анђео“ која се сматра једним од најизраженијих уметничких дела српске и европске историје уметности средњег века. Сматра се да су га непознати грчки аутори насликали у 13. веку, на јужном зиду цркве Узашашћа Исусова Христа, која припада манастиру Милешева, под заштитом УНЕСKО организације.
Фреска „Бели анђео“ насликана је глатким и широким потезима четкице, ручни рад људи који су имали оштар осећај за боју и моћ да четком досегну дубине људске душе. Можда је најбољи опис осећања из ове фреске пренео српски владика Николај Владимирович, који је рекао: „Посматрање„ Белог анђела “идентично је молитви!“
